Na terasi prostrane kamene kuće koja je nadvisivala sve ostale u Dubrovačkoj koloniji, na samom početku puta koji je povezivao most i Bogorodicu Ljevišku, dve prilike – starac i dečkić od deset godina – pratili su uskovitlana dešavanja koja su se odvijala pod njihovim nogama.

Dečak se propinjao na drvenoj ogradi, dok je starac pomno pratio graju sa svoje naslonjače u hladu – sklonjen iz vidika Prizrencima koji su se komešali podno njih.

– Uzmahuje li car svetini, Bogoje? – starac je okretao glavu čas na jednu, čas na drugu stranu pokušavajući da

dokuči ono što očima nije mogao. Bio je potpuno uzetog vida.

– Veliko mnoštvo vlastele prilazi mostu na Bistrici, konzule. Zašli su oklopnici i čelnik Miloš Pović.

Postrojavaju se. Ide car sa svitom velmoža iza sebe. Ide veliki vojvoda Nikola Stanjević na konju, a za njim jašu despot Vukašin, kesar Grgur, i čini mi se, njegov mlađi brat…

– A ima li gde vojvode Uglјeše?

– Kako izgleda vojvoda?

– Vidiš li despota Vukašina? E sad probaj da zamisliš sve suprotno od njega – odgovori starac i iskezi se bezubim osmehom.

– Takvog nema, gospodine konzule – osmehnu se Bogoje.

– Videćeš ga kad nas bude pozvao preko poklisara da mu obavimo zajam.

– Koga? Despota Vukašina? – upita dečkić zgranuto.

– I njega i vojvodu Uglјešu. Mrnje vole da se zajme – osmehivao se starac. – A kako ti izgleda vojvoda Nikola Stanjević, milјenik carev?

– Stasito i veselo. Maše narodu koji mu zdušno kliče i baca cveće pred konja. Sebri13 čak podižu i decu da ih pokažu vojvodi.

– Veselo kažeš? – starac se tobože zajedlјivo iščuđavao.

– Zaista, gospodine konzule. Veseo je kao da njega vode u Ljevišku, a ne despota Vukašina.

Starac se slatko nasmeja: – Dešavale su se i čudnije stvari, Bogoje. A Vukašin? Jaše li odmah uz cara ili iza njega?

– Iza cara je, konzule.

– Baca li svetina cveće i vence pod njegovog konja?

– Baca, ali izgleda da su vojvodi Nikoli naklonjeniji.

– Vojvoda je uvek umeo da se svidi svima. Vukašin nikad nije patio od takvih sklonosti. Upravo zato on danas jaše u Ljevišku na venčanje kralјevskim vencem, a ne vojvoda.

Dečak uperi svoj pogled ga slepom starcu.

– Ne razumem te, konzule – iskreno se usprotivio.

– Car je konačno shvatio da mu treba neko ko će uzde vlasti držati čvrsto. Pošto naš samodržac Uroš ne

ume, onda to treba da uradi neko umesto njega. Vojvoda nije podesan da mu bude saprestolnik jer se previše trudi da se svima svidi, i samim tim je mek i podložan uticaju. Vukašin je rešen da se ne svidi nikome – starac se nakašlјa pa se zavali udobnije u naslon – ko sad stupa od velikoimenite vlastele?

– Braća Golubići. Kesar Grgur i knez Ivan.

– Dva naduvena ćurana – starac plјunu – ko ide za njima?

– Vojvoda Radoslav Hlapen i njegov posinak Toma Prelјubović.

– Nadmeni i ispršenih grudi? Kao da je mladog Tomu napravio Hlapen, a ne upokojeni kesar Prelјub. Onakav

junoša – starac se prekrsti po latinski – hvala Bogu pa kesar ne gleda sa kime mu se žena valјa, sam bi sebi zario sablјu u trbuh.

Bogoje se zakikota: – Uspravlјeni su obojica, konzule. Ali meni se čini da između očuha i posinka nema naročite lјubavi. Već sa ove razdalјine mogu da vidim kako bi obojica poterali svoje konje jedan na drugog.

– To da Hlapen ne mari naročito za Tomu mi je poznato. Toliko ne mari za posinka da ga je zaručio sa samozvančevom ćerkom. Ne znam ko bi iole pri zdravoj pameti dao čak i posinka dovedenog u ženinoj prćiji, onakvom maloumniku kakav je Simeon. Pa se još potpisuje po romejski, kao Paleolog – starac opet plјunu.

– Zašto je svetina ispod nas utihnula? Ne oglašavaju se naročito. Ko ide?

– Braća Balšići. Stracimir i Balša II – Bogoje se trudio da suzbije kikot.

– Šteta što Prizrenci ne znaju naročito pozadinu stupanja na vlast braće Balšića u Zeti, da znaju da su zavladali u primorju ubistvom i progonom Ilijića klicali bi im mnogolјetstvije strasnije nego samodršcu.

– A što svetina mari ko upravlјa Zetom?

– Ne mari, ali voli da čuje i ponešto sablažnjivo o velmožama. Život im postane podnošlјiviji kad do njih dođe kakva vlastelinska nevalјaština ili sramota. A posebno kada dojučerašnji stočar ili razbojnik postane kolenović ili blizak caru. To im uliva neku čudnu nadu da će se i oni ništavni uzvisiti. Po mogućstvu na isti onaj nedoličan način na koji se uzvisuje dojučerašnji razbojnik, a današnji vlastelin. Žalosna svetina ni ne zna da im pred očima stupaju oni na koje bi se najradije ugledali.

– A je l’ zato Vukašin ide da se venčava za kralјevski venac? I on je bio sitan stočar – šaputao je Bogoje iako

ih niko od gradske vreve, gore na terasi, nije mogao čuti.

– E, vidiš, Vukašin se razlikuje od svojih rođaka Balšića. Vukašin se venčava za kralјevski venac jer je bio sposobniji od ostalih stočara. On je gledao mnogo dalјe od međa koje su mu opasavale sitnu baštinu iz koje ga je car Dušan doveo da mu služi. Vukašinov stomak je mnogo veći nego kod Balšića. Zato on i njegove Mrnje vole da se zajme. Sa druge strane, Vukašin i Balšići se razlikuju u još jednoj bitnoj stvari, moj Bogoje. Balšiće bi boleo krivak da zajme groševe da bi neko uzvikivao njihovo ime dok šetaju Prizrenom. Na stranu što imaju preča posla. Pokušavaju da izbave srednjeg brata Đurđa iz zaroblјeništva kod Karla Topije.

– Ali zar nisi maločas rekao, konzule, kako Vukašina ne zanima da se svidi svima oko sebe? Što bi onda delio sirotinji da mu kliču mnogolјetstvije danas?

– Zato, mili moj, što Vukašin ne može da postigne da se sam sebi dovolјno svidi, a kamoli svima oko sebe – konzul se presamićivao od smeha – ponekad zaboravlјam da si mladenac od deset godina, pa sa tobom govorim kao sa stasalim.

Okuplјen narod se sve više utrkivao ko će klicati caru i vojvodi Nikoli Stanjeviću. Čak i kada su niz put stupali čelnik Musa i stavilac16 carev Lazar Hrebelјanović, šurak Musin, onda mlada braća Dragaši: Jovan i Konstantin, careva braća od tetke Teodore, koji su tu bili umesto svog oca obolelog i ostarelog despota Dejana Dragaša. Tek sa dolaskom stasalih sinova Vukašina Mrnjavčevića: Marka, Ivaniša, Andrije i Dmitra, narod poče ponovo da kliče despotu Vukašinu i peva mnogolјetstvije.

– Stupaju li Vukašinovi sinovi? – konzul se po navici naginjao ka terasi čuvši pojačane glasove Prizrenaca.

– Sva četvorica, gospodine konzule – Bogoje je klimao glavom.

– Na šta liče ti pacovi?

– Gospodin Marko pristojno izgleda. Ostali, kao što si rekao, pacoliko. Vesele se poklicima, ali su im oči gramzive.

– Tužno je, Bogoje, što ti, dete od deset leta, to vidiš sa te razdalјine bolјe nego dorasli i tobože sposobni lјudi.

Dečak se iskreno osmehnu konzulu. Starac to kao da oseti pa pruži ruku Bogoju:

– Ali to što si malopre zaklјučio, ne govori nikome. Uvedi me unutra, smeta mi ova omorina i dreka. Uostalom, sada će u povorci stupiti najnebitniji vlastelinčići: mladi Dragaši Jovan i Konstantin, nedorasli sinovi pokojnog kneza Vojislava Vojinovića, čelnik Musa i zet mu Lazar Hrebelјanović stavilac. Kako uzvišeno zvanje za sudoperu – starac načini kiseo izraz lica dok ga je Bogoje pridržavao da ustane – i sa njima matori knez Paskač i sin mu Vlatko. Kad sam već platio da svetina galami šta treba, ne moram i da je slušam.

Dečak pomože starcu da se dohvati vrata i ubrzo obojica nestadoše u unutrašnjosti prostrane kuće, ostavivši povorku cara i vlastele praćene poklicima i mnogolјetstvijem da nastavi svoj put ka Bogorodici Ljeviškoj.