Home | Svetkovina

Istorijski roman koji ste dugo čekali...

Iz recenzije:

Roman “Svetkovina” predstavlja sjajan primer kako istorijski okvir može biti idealno platno za dinamično pripovedanje o turbulentnim događajima epohe. Široka galerija likova i karaktera, istorijski manje ili više poznati odnosi među vlastelom, intrige, spletke i borba za moć bez kojih nema dvorskog života, ali i miris autentičnog srednjeg veka kojim ova knjiga odiše teraju čitaoca da pred svako poglavlje pita: Šta je sledeće? I tako kroz oba toma ovog obimnog romana u kome nema ničeg suvišnog.

Vešto koristeći poznate istorijske okolnosti koje je temeljno istražio, Predrag Jokić ne propušta da nam uz “velike događaje” približi i svakodnevicu nekog drugog, “običnog” sveta, koji srednjevekovnim piscima hagiografskih primarnih izvora nije bio predmet interesovanja, čime upotpunjava sliku srpskog srednjeg veka lišenu holivudske teatralnosti i opštih mesta. Štaviše, slobodan sam da primetim da je piščeva namera da nam pozne dane nemanjićke Srbije prikaže onakvima kakvi su najverovatnije i bili, ne hrleći ka sjaju i ne bežeći od bede.

Ono što nakon prvog od, siguran sam, mnogih čitanja ostaje, jesu dva pitanja:
1. Kada će autor objaviti drugi?
2. Kada će autor objaviti treći deo?

Ivan Naumovski

Naručite svoj primerak

O romanu

Ovaj roman predstavlja prvi deo buduće trilogije koja za istorijski okvir uzima pozni srednji vek. Podeljen u dva toma, roman počinje uvođenjem raskošne galerije likova na scenu, nagoveštavajući uzbudljive događaje. Poseban doprinos atmosferi daju ilustracije Aleksandre Rakonjac.

Odnos istorije i romana

Autor je učinio svaki mogući napor da ostane veran istoijskoj faktografiji, onakvoj kakva je poznata naučnoj javnosti. I pored obimnog istraživanja, ostale su neke praznine koje je trebalo dopuniti. Tu autor ostaje dosledan aristotelovskom pristupu: pripoveda o događajima kakvi su bili ili morali biti po zakonima nužnosti.

Bibliografija i reference

Spisak bibliografije koja je korišćena prilikom pisanja ovog romana možete pogledati

Ovde >

Svetkovina

Dva toma
Preko 700 strana
Ćirilično pismo
Ne čita se u dahu

Šta se dešava sa državom kada vladari lične interese stave ispred državnih?

Šta se dešava sa lјudima koji u toj državi žive kada se vlastela međusobno ne podržava?

Šta se dešava kada lјudi u takvoj državi moraju da brane svoje najmilije ne birajući sredstva?

Šta se dešava sa ženama koje kao vučice moraju da štite svoju nejač?

Na koji način ispaštaju i država i lјudi kada sin nije kadar da izađe iz senke moćnog oca?

Predrag Jokić, hipnotišući pripovedanjem, u svom romanu „Svetkovina” daje odgovore na ova pitanja. Pred očima nam se odigrava drama u Jokićevoj režiji, u kojoj „još samo kamenje nije sišlo s uma.”

A ovo je tek početak…

Ana Čubrilo

* Grafički prikaz knjige nije u svim detaljima istovetan štampanom izdanju.

Predrag Jokić

Predrag Jokić je rođen 23. Juna 1984 godine. Živi i radi u Kragujevcu. Iako mu to nije zanimanje, zavoleo je istoriju kao nauku jer ga je uvek više zanimao uzrok, od posledice. Predrag ne voli da govori puno o sebi, jer veruje da drugi to rade mnogo bolje umesto njega.

Zavirite u nekoliko odlomaka romana "Svetkovina"

Kliknite na segmente korica i pročitajte pasuse koje smo odabrali za Vas

– Ali kakve dobiti ti imaš od toga, poštovani Junije?
– Jednostavno je zapravo. Da bi upravlјao nekime ko je do juče bio takoreći niko i ništa, a Mrnje to jesu, moraš da im daš privid moći. Procenjujem da će im biti potreban protovestijar, i to neki iz naših redova.
– Ali zar neće posumnjati?
– Ko? Mrnje? Sve i da posumnjaju, neće imati puno izbora. Vukašin možda može da drži pod svojom novom crvenom čizmom cara, ali svu svoju porodicu i srodnike – teško. Nema on toliko groša, kao što imamo mi.
Raskalašna buka sa trga raspalјivala je noć nad Prizrenom. Strogi krstovi na vrhovima crkvenih kupola sijali su slabo na noćnom svetlu mesečine i baklјi koje su nosili špilmani, krčeći sebi put od vrata do vrata pevajući i zabavlјajući građane: delatnike, trgovce, skitnice i vojnike. Vino, pesma i vatre sa okuplјališta kovitlali su se u vazduhu od kojih je svet obuzimala ona tupava obamrlost hrabreći ih na nečuveno. Na ono što je moralo da ostane zabašureno tamom noći. Svako je na sebe navlačio obrazinu onoga što mu je u dnu duše tinjalo, sapeto crkvenim i carskim zakonom. Pravile su se čini po zabitim, mračnim delovima podgrađa na pun mesec Kikot i graja, zaklinjanja i sjaj očiju, nenačeta voda i bilјe, ruke koje jedna drugu traže, bajalice i psovke, pijanstvo i pad u zanos – sve je to bilo đavolјe kolo koje se noću tancovalo podno Bogorodice Ljeviške.
Crep i Ivaniš su se utrkivali koji će pre doleteti na svom konju na panađur upriličen podno Grabovca na opštu radost meštana podgrađa i cele rasinske župe. Narednih dana je ceo taj kraj trebalo da oživi pod teretom dubrovačke robe, pesme, igre i nadmetanja u snazi. Bogorodičin post je bio okončan i sada su konačno i vlastela i sebri mogli da odahnu i prepuste se sitnim životnim
radostima. A u ovim severnijim krajevima radost se iščekivala kao prolećno sunce nakon jedva dočekanog kraja teške i tutnjajuće zime. Nije ni bilo čudno što se dva mladića tako hitro i srećno zaleću u podgrađe želјni životnog raznoboja i dešavanja. Jer iako su bili vlastelini, život se ovde malo razlikovao između sebra rabotnika i velmože.
– Evo ih despotica Teodora i njen sin Jovan Dejanović Dragaš – šapnu mu otac na uvo.
Gospođa despotica je stupala niz dvoranu kao da u rukama drži spasenje duše svakog od prisutne vlastele. Kao da joj je Zmija upravo otkrila tajnu poznanja dobra i zla. Služničad poče da joj pravi mesta, a sav razgovor se nakratko utiša ne bi li okuplјeni dobro odmerili despoticu u skerletnoj granaci za kojom se vukao lepet krila zlatnih, dvoglavih orlova. Svirači otpočeše novu bugaršticu o
bici, tada mladog kralјa, Dušana kod Velbužda, a Teodora i Jovan se udobno smestiše pored vojvode Nikole Stanjevića, na par koraka od carske trpeze.
– U ime sećanja na mog blaženopočivšeg brata, a našeg cara Dušana i njegovog sina, a mog bratanca cara Uroša!
Nјemu uzdravlјe! – nazdravi vlasteli oko nje despotica putirom slatkog vina koji joj paž pruži, pa otpi gutlјaj.

– Ali kakve dobiti ti imaš od toga, poštovani Junije?
– Jednostavno je zapravo. Da bi upravlјao nekime ko je do juče bio takoreći niko i ništa, a Mrnje to jesu, moraš da im daš privid moći. Procenjujem da će im biti potreban protovestijar, i to neki iz naših redova.
– Ali zar neće posumnjati?
– Ko? Mrnje? Sve i da posumnjaju, neće imati puno izbora. Vukašin možda može da drži pod svojom novom crvenom čizmom cara, ali svu svoju porodicu i srodnike – teško. Nema on toliko groša, kao što imamo mi.

Raskalašna buka sa trga raspalјivala je noć nad Prizrenom. Strogi krstovi na vrhovima crkvenih kupola sijali su slabo na noćnom svetlu mesečine i baklјi koje su nosili špilmani, krčeći sebi put od vrata do vrata pevajući i zabavlјajući građane: delatnike, trgovce, skitnice i vojnike. Vino, pesma i vatre sa okuplјališta kovitlali su se u vazduhu od kojih je svet obuzimala ona tupava obamrlost hrabreći ih na nečuveno. Na ono što je moralo da ostane zabašureno tamom noći. Svako je na sebe navlačio obrazinu onoga što mu je u dnu duše tinjalo, sapeto crkvenim i carskim zakonom. Pravile su se čini po zabitim, mračnim delovima podgrađa na pun mesec Kikot i graja, zaklinjanja i sjaj očiju, nenačeta voda i bilјe, ruke koje jedna drugu traže, bajalice i psovke, pijanstvo i pad u zanos – sve je to bilo đavolјe kolo koje se noću tancovalo podno Bogorodice Ljeviške.

Crep i Ivaniš su se utrkivali koji će pre doleteti na svom konju na panađur upriličen podno Grabovca na opštu radost meštana podgrađa i cele rasinske župe. Narednih dana je ceo taj kraj trebalo da oživi pod teretom dubrovačke robe, pesme, igre i nadmetanja u snazi. Bogorodičin post je bio okončan i sada su konačno i vlastela i sebri mogli da odahnu i prepuste se sitnim životnim
radostima. A u ovim severnijim krajevima radost se iščekivala kao prolećno sunce nakon jedva dočekanog kraja teške i tutnjajuće zime. Nije ni bilo čudno što se dva mladića tako hitro i srećno zaleću u podgrađe želјni životnog raznoboja i dešavanja. Jer iako su bili vlastelini, život se ovde malo razlikovao između sebra rabotnika i velmože.

– Evo ih despotica Teodora i njen sin Jovan Dejanović Dragaš – šapnu mu otac na uvo.
Gospođa despotica je stupala niz dvoranu kao da u rukama drži spasenje duše svakog od prisutne vlastele. Kao da joj je Zmija upravo otkrila tajnu poznanja dobra i zla. Služničad poče da joj pravi mesta, a sav razgovor se nakratko utiša ne bi li okuplјeni dobro odmerili despoticu u skerletnoj granaci za kojom se vukao lepet krila zlatnih, dvoglavih orlova. Svirači otpočeše novu bugaršticu o
bici, tada mladog kralјa, Dušana kod Velbužda, a Teodora i Jovan se udobno smestiše pored vojvode Nikole Stanjevića, na par koraka od carske trpeze.
– U ime sećanja na mog blaženopočivšeg brata, a našeg cara Dušana i njegovog sina, a mog bratanca cara Uroša!
Nјemu uzdravlјe! – nazdravi vlasteli oko nje despotica putirom slatkog vina koji joj paž pruži, pa otpi gutlјaj.

Kontaktirajte autora

Ovde možete uputiti svoja pitanja, nedoumice i komentare autoru.